Појам братство и јединство у овом времену сматра се горим од жестоке псовке или клетве. Зашто је то тако знају рушитељи
Опште је познат налет победника, 1945. године, на Београд. Али и темељно заузимање дедињских вила. Револуција је успоставила своје односе и приоритете. Један је био оличен у пароли братство и јединство. Она се родила из драматичне потребе да зараћени народи Југославије заједно победе у рату, успоставе мир и крену у просперитет. И то баш кроз зближавање, солидарност и осећај припадности нечему што је значајно веће и важније од нације и, свакако, нечему што је племенитије од пуког шовинизма и међусобне мржње. Концепт југословенског братства и јединства произашао је из доктрине интернационализма која је, претходних 100 година, била једна од главних одредница радничког и комунистичког покрета. Оличена у оној чувеној Пролетери свих земаља – уједините се.
Како је братство и јединство функционисало у Југославији шездесетих година може се видети управо на примеру Дедиња. Чак се може видети на примеру пет улица које су кључне у топографији тог насеља. Укосо, преко пута Партизановог стадиона, почиње слепа улица која се зове Чакорска. На самом почетку улице живео је Лазар Мојсов, македонски револуционар, дипломата и политичар. Имао је две ћерке. Мало даље уз улицу, која се све оштрије успиње према свом слепом крају, живео је Крсто Попивода, црногорски револуционар и легендарни јунак. Имао је сина и ћерку. Одмах, преко пута, живео је хрватски револуционар Славко Комар. Имао је две ћерке. Од краја слепе Чакорске улице водила је уска, поплочана, пешачка стаза. Ишла је узбрдо, до слепог краја друге, Лацковићеве улице. Са стазе, стрмим степеницама, долазило се до куће у којој је живео Вељко Влаховић, црногорски револуционар, шпански борац, покретач радија Слободна Југославија. Имао је два сина. Даље узбрдо, с једне стране пролазило се тик уз ограду имања које је припадало принцу Ђорђу Карађорђевићу, несуђеном краљу, али тада, 1966. године, пензионеру који је гурао своју 78. годину. С друге стране стазе протезала се ограда имања на коме је живео Марин Цетинић, далматински револуционар, с Корчуле. Имао је сина и ћерку. У Лацковићевој, на 50 метара удаљености од принца Ђорђа, живео је Жарко Броз, син Јосипа Броза. Мајор Црвене армије, борац који је у одбрани Москве остао без десне руке. Мајка му је била Рускиња. Имао је три брака и четворо деце. Мало даље, према чувеној Ужичкој улици, живео је Радисав Раја Недељковић, револуционар из Крагујевца, партизански командант и српски политичар. Имао је два сина и ћерку. Преко пута Недељковића живела је удовица Моше Пијаде, легендарног револуционара јеврејске националности, утемељивача нове Југославије. Лепа Пијаде имала је ћерку и два унука.
Лацковићевом се избијало на Ужичку улицу, где се, само 200 метара од тог места, налазила кућа босанског револуционара Авда Хума. Имао је два сина и ћерку. Када би се прекорачила Ужичка, с друге стране започињала је Улица Бранка Ђоновића, која се, у благом паду, спуштала до Толстојеве улице. На углу Ужичке и Бранка Ђоновића живео је Јован Веселинов Жарко, војвођански револуционар и високи српски руководилац. Имао је сина и ћерку. Одмах до њега, низ Бранка Ђоновића, у раскошној предратној вили која је припадала његовој породици живео је рођени Београђанин, Милан Миша Шаховић, један од наших највећих стручњака за међународно право. Имао је два сина. Одмах до њега живео је Радован Грковић, партизан и комуниста из Горњег Милановца који је, већ у то време, од Милановца створио привредно чудо. Имао је сина и ћерку. До њега је живео Добрица Ћосић, у рату звани Геџа, књижевник и партијски идеолог кога, како се то каже, не треба посебно представљати. Имао је једну ћерку. На крају те кратке Ђоновићеве улице, на раскрсници с Толстојевом улицом, живео је Алеш Беблер, словеначки револуционар, шпански борац, сјајни дипломата и један од најранијих бораца за очување природне средине. Имао је две ћерке и сина.
Е, Србадијо, докле бре
Са свом том до сада поменутом децом ишао сам у основну школу која се звала „Франце Прешерн”. Наравно да се на дан школе увек рецитовала Прешернова поезија, на словеначком, и певале словеначке песме. Оно – Мој очка ’ма коњичка два. Оба ста лепа шимељна. Цинг цингел, цинг цангел, цинг цингел, цинг цонг, весело је срце моје. Али и македонске, војвођанске, славонске, далматинске, српске, босанске. Тако је било и са лектиром. Све те културе доживљавали смо, најприродније – као своје, заједничке. На екскурзије ишло се возом на Охрид, на Блед, у Пећку патријаршију, Опатију. С Рајком Попиводом и Ангелином Недељковић од првог дана школе ишао сам у исти разред. А са свима осталима дружио се у кликерима, фудбалу на мале голове, јуришању на прве трешње, одлажењу у летњи биоскоп на стадиону, игрању између две ветре. Код Рајка, који је данас наш истакнути вајар и сјајан уметник, скупљали смо се да играмо пингпонг. Укључујући и варијанту која се звала вола око стола. И ту, у стрмој Чакорској улици, сви смо једва чекали да наиђе један стари човек са француским качкетом на глави који, брзим ходом, граби узбрдо и разговара сам са собом. Али застао би, увек, да нам се обрати уз неку шаљиву или мудру мисао. Често је понављао: „Децо моја, само да избројите до 78 па да се уморите. А ја сам накупио толико година.” И онда је неуморно грабио уз пешачку стазу и сву прљавштину, бачене новине, кутије од цигарета, кесе, дохватао са земље и пребацивао их у своје двориште. Успут је мрмљао, љут: „Е, Србадијо, Србадијо, докле бре!” У позним годинама оженио је Радмилу. Живели су у сутерену њихове виле, а вилу изнајмљивали страним дипломатама. Требало је финансирати Радмилину страст за картањем и коцкањем. Партнерке су јој биле Маргита Предић, сликарка и ћерка Бранислава Нушића, и две-три предратне даме. Понекад би Ђорђе, усред њиховог вишедневног картања, улетао у собу и љутито купио сав новац који се налазио на карташком столу. Ми, клинци, често смо, пролазећи поред њихове куће, у сутерену виђали чкиљаво светло и две фигуре како се бескрајно расправљају.
Били смо добра деца. Велика већина. Волели смо сваку врсту радовања и знали смо да приредимо баш луде забаве. Али било је и несташних па и обесних. Фројд је имао за то објашњења, али њихови родитељи се нису обраћали Фројду. Лек је био – по кратком поступку у СССР, у специјалну школу. Најмање четири године. А онда, по повратку у СФРЈ – на службу у СУП. То је био метод новог поретка. Кроз шапат и у тајности сазнавали смо да је наш омиљени комшија Ђорђе у младости био баш несташно дете. И то га није напуштало кроз сва искушења одрастања и монархистичких обавеза. Додуше и он је војне школе учио у царској Русији, све до 1903, када је на српски престо дошао његов отац краљ Петар. Ишао је из скандала у скандал, у налету беса убио је свог послужитеља, морао да абдицира, био јунак у балканским и Великом рату, штампао опозиционе новине, критиковао свог брата Александра и премијера Пашића. Брат га је стрпао у лудницу где је одлежао целих 15 година. Ослободили су га Немци, када су окупирали Србију. Одбио је Хитлерову понуду да влада Србијом. Није побегао у иностранство. Дочекао је ослобођење осиромашен, али поносан. Тито му је понудио да живи у комплексу Белог двора. Ђорђе се захвалио. Нама је овако рекао. „Отишао сам у Бели двор на његов позив. Дочекује ме са – добро дошли, Ваше височанство. А ја њему – боље вас нашао, друже маршале.” Ми смо га упознали када је из њега избијао само траг неукротиве енергије која му је сложила тако драматичан живот. Али, до краја, из њега је сијао несташни син великог оца.
Из скандала у скандал
И Жарко Броз је био несташно дете. До те мере да га је мајка Пелагија, по повратку из Краљевине Југославије у Москву, стрпала у специјални интернат за напуштену децу. Када је, после рата, дошао у Београд, с првом женом, Рускињом, није могао да живи мирно. Ноћни изласци, банчења, сукоби с пијанцима, бес, строгост према својој деци, неспоразуми с Титом. До краја живота. Наравно, из наше генерације изродило се неколико светских мангупа и несташних дама, али сигуран сам да нико од нас не заборавља тај моменат у нашим, сада већ дугим животима, који је живљен слободно и братски. Можда ће се ова мала дедињска скаска некоме учинити као празан ламент над једним давно прошлим временом у коме су деца црвене буржоазије живела без страха и стрепње. Бар у том, младалачком, узрасту. Контрареволуција, крајем прошлог века, кренула је насилним рушењем идеје, али и праксе братства и јединства. Та сила била је толико јака да се појам братство и јединство, у овом времену, сматра горим од жестоке псовке или клетве. Зашто је то тако знају рушитељи. Али мучан период који сви живимо данас, после победе контрареволуције, ни деци нове буржоазије не дозвољава праву слободу и безбрижности. А добре, али и много несташне деце и данас има. Дакле, још једно велико освајање слободе предстоји. Против огромне количине прљавштине, корупције, примитивизма, бахатости. Што би рекао комшија, принц Ђорђе – „Ех, Србадијо, Србадијо, докле бре.”
Аутор: Станко Црнобрња
Извор: Политикин Магазин
